Putopisi porodice Mitrovic- 25.12. do
30.12.1996.
2cm
Posle dve godine boravka u Novom Zelandu, eto resismo da malo vise obidjemo juzno ostrvo. Posle srecnog raspakivanja poklona, jer smo odlucili da putujemo bas na dan Bozica, krenusmo na put oko 9 ujutro. Pre polaska na put smo, kako i dolikuje ozbiljnim ljudima, detaljno sredili kola, sto se i finansijski osetilo.
Juzno ostrvo (a i ceo NZ) je nastalo na granici dve tektonske ploce - ta granica ide sve od Japana pa nanize preko NZ. Postoje tri grupe prelaza tektonskih ploca - one gde ploce idu jedna na drugu, one gde se ploce razdvajaju i treca grupa gde ploce idu u suprotnim pravcima. Ova raselina pripada prvoj grupi i kao rezultat podvlacenja jedne pod drugu plocu su nastali ovi takozvani Juzni Alpi. Ploce prilaze relativno velikom brzinom (nekoliko metara godisnje) i kao rezultat imamo da su planine relativno visoke i divlje. Ta njihova divljina je i razlog sto je NZ dosta vremena bio nenaseljen jer su istrazivaci dolazili sa zapadne strane sa koje je bilo nemoguce preci na pitomiju istocnu stranu.
Dan je bio kisovit i hladan, no kad smo presli tek oko 160 km, vec su se oblaci razisli. Neki od vas su to vec culi (a neki bogami i osetili na sopstvenoj kozi), klima u NZ se odlikuje time da je izuzetno promenljivo! Sami kiwi-janci kazu da nije neobicno da u toku jednog dana imaju 3-4 godisnja doba.
Prvi deo puta smo vec ranije prelazili, kada je baka Ljubinka bila kod nas, te nije bilo previse interesantno. Prvu pauzu smo pravili u Timaru, baka Ljubinka se seca tog grada po tome sto smo se setali ulicom koja se zove Marine Parade i kruzi oko pristanista. Ovoga puta je vreme bilo divno, pa smo setali po plazi, skupljali skoljke i trkali se sa decom i medjusobno - i naravno zaradili upalu misica. Iza toga sledi jos 120km, te smo sledecu pauzu smo pravili u gradicu koji se zove Oamaru. Imaju divnu botanicku bastu, naravno manju od ove u Chch, ali zato punu razlicitih vrsta cveca, zatim imaju malu kinesku bastu, puno malih bazencica i naravno puno patki, igraliste za decu, bastu sa ruzama i slicno.
Naredni deo puta nas je vodio pored cuvene plaze sa ogromnim kamenim kuglama koje se zovu Moeraki boulders. One su nastale prirodnim putem, od peska, u dubini okeana. Tokom vremena okean ih izbaci na obalu. Ovo nije jedino mestu gde ih ima na svetu, ali su najvece. Inace ima ih na drugim plazama u okolini. Misa je bio narocito zbunjen njima, i jos je dugo pitao "sta one rade". Neke od njih su razbijene i jasno se vide kanali, tako da izgledaju kao vestacke.
Nastavismo put do Dunedina. Put je bio gotovo prazan, i kao u vecini predela u Novom Zelandu, sa po jednom trakom u svakom pravcu, uz staze za bicikliste se obe strane. Za razliku od YU, gde se ne secamo da smo videli bicikliste u vecem broju, a narocito ne po planinskim putevima, u NZ to je sasvim uobicajeni nacin putovanja. Ponekad je stvarno strasno videti ih natovarene sa po nekoliko ranceva na uzasno strmom putu.
U Dunedin stigosmo oko 5.30 i nakon zauzimanja cak trosobnog apartmana u vrlo lepom hotelu, krenusmo u obilazak grada. Grad je divan, dosta manji od Chch, ali se jasno vidi da je u osnivanju bio mnogo, mnogo bogatiji. U centru ima puno velikih starih zgrada. Uticaj okeana se mnogo vise oseca, posto imaju zaliv u sred grada. Kao i Chch, Dunedin je nastao na bivsem vulkanu, ali oni imaju znatno manje prostora za sirenje. Ceo grad je pun galeba. Nas motel je bio takoreci u krugu Univerziteta, koji nije nikada premestan, tako da ima puno starih zgrada pomesanih sa novim soliterima. Takodje, u gradu ima znatno vise visokih zgrada nego u Chch, opet posledica nedostatka prostora za sirenje grada.
Za razliku od Chch-a koji je u ravnici pored vulkana (u vulkanu je luka, tkz. Littleton), Dunedin je sam u vulkanu sto ga cini relativno nepristupacnim i dosta nehomogenim (tj. pojedini delovi su van vulkana, uglavnom prema jugu gde je prelaz dosta laksi). Svaki urbani element pokazuje da ima manje prostora nego u Chch i zato vise podseca ne Evropu. Tu su se inace naselili Skotlandjani i zbog zlatne groznice 60-tih godina proslog veka Dunedin je dugo bio veci i bogatiji od C hch-a sto se po starim zgradama u centru i vidi.
Kako se sve ovo desavalo 25.12., bilo je dosta jezivo ici kroz grad bez ijednoh coveka na ulicama! Nista nije radilo, cak ni restorani. Posle duze setnje, Misa je ogladnio i poceo da zagleda radnje sa hranom i kada je na svoj uzas video da nijedna ne radi, sva nasa umirivanja da imamo hranu u motelu nisu nista pomagala i poceo je da place kako ce ostati gladan! Na svu srecu, tata Dejan je pronasao jednu dezurnu radnju i spasao situaciju pecenim piletom i krompiricima. Motel je bio izvrstan i posle duzeg razmisljanja kako da se smestimo u 6 kreveta, proveli smo lepu noc.
1cm
Dan 2 -- 26.12.1996.
1cm
Svanuo je divan dan. Krenuli iz Dunedina opet oko 9, putem koji je vodio na jug preko reke Clutha, sto na maorskom znaci "velika reka". Ona i jeste najveca reka juznog ostrva - na severnom postoji jedna koja je duza. Reka je plovna, sto je izuzetno retko na NZ. Dalje smo isli pored okeana, presavsi polako u brdovite krajeve. Oko podne stigosmo u Invercargill, gradic koji na nas nije ostavio nikakav utisak, i zatim produzismo do sledeceg gradica (Bluff). To je najjuzniji grad na NZ (a zamalo i na celoj Zemaljskoj kugli) i ima cuveni putokaz na razne strane sveta. Iza toga postoji svega jos nekoliko ostrva i nista vise. Posle krace setnje stazom koja je prolazila kroz sumicu sa lokalnim rastinjem, vratismo se u Invercargill da rucamo, naravno opet u botanickoj basti. I ova je bila jako lepa, ne tako kao ona prethodnog dana, ali je zato bilo puno ptica koje je bilo lepo videti.
Cilj naseg drugog dana je Te Anau - najvece ostrvo na juznom ostrvu. NZ je inace veoma bogat vodom, i kako su stene vulkanskog porekla, ne propustaju vodu, tako da ima neobicno mnogo potoka, potocica, reka, jezera, bara i sve ostale vode.
Ovaj deo puta je isao kroz dosta ravne predele gde je bilo mnogo vise "ratarstva" nego oko Chch-a - psenica i neke industrijske biljke. Naravno mnogo stoke - to je kraj gde je nastala prva NZ mlecna industrija. Kad pogledate na mapu juznog ostrva vidite mnogo plave boje - jezera i reke dominiraju. Da bi malo ukrotili divlje reke i iskoristili prirodno bogatstvo oni su 50-tih i 60-tih pravili puno hidrocentrala tako da su nastali veliki viskovi struje. Buduci da nije moguce da se napravi dalekovod do Australije, reseno je da se struja potrosi na preradu aluminijuma. Oni istina sirovinu (glinicu) nemaju ali je dovoze brodovima i u Bluff-u ima velika fabrika za preradu. Zbog toga je na NZ sve sto moze da se napravi od aluminijuma od njega i napravljeno (ukljucujuci i vodove na dalekovodovima).
Motel u Te Anau je bio jos lepsi - moteli ce se dosta pominjati u ovim putpopisima, jer su bili izuzetno interesantni za nasu decu! Te Anau (mesto) je jako lepo uredjeno, ima dosta hotela, motela, restorana i slicnih stvari. Na jezeru puno camaca i hidro aviona. Deca su bila odusevljena time sto je bas ispred naseg apartmana bila trampolina, pa su dosta vremena tamo proveli. Naravno, izabrali su sobu u kojoj je bio TV, pa je mama zaspala pre Mise!
1cm
Dan 3
1cm
Jutro nas je iznenadilo. Koliko je prethodni dan bio divan, toliko je jutro bilo tmurno - kisa, magla, vetar. Nismo mogli da prepoznamo jezero. Uspeli smo da solidno pokisnemo samo od sobe do kola. Kako je u planu bio odlazak u Milford Sound, nismo hteli da od toga odustanemo, iako svuda po turistickim vodicima pise da je put relativno los. Od toga nije bilo nista -- put ide najvecim delom kroz divnu sumu, samo pred sam ulazak u fjord ima malo krivina. Inace od Te Anau do Milforda ima 120km, i to je jedini put kojim se tamo moze stici. Juzni Alpi su strasno divlji, ima svega nekoliko puteva. Ovaj je poznat po Homer tunelu (nema veze sa Homerom Simpsonom, na iznenadjenje nase cerke), koji je kopan rucno pocev od 1929. Dugacak je poprilicno (1.2km) ali je jos gore to sto nema nikakvog osvetljenja, te kako smo mi bili jedini u tom trenutku u tunelu, uopste nismo imali osecaj gde se nalazimop, gde su zidovi i gde je i da li uopste ima izlaza! Kad se uz to doda i grozna kisa i magla, utisak nije bio bas najbolji.
Preko Juznih Alpa postoje samo 4 prevoja (puta izmedju zapadne i istocne obale) sa time da ovaj put vodi samo do Milforda. Osim Arthurs pass-a (o njemu kasnije) ovi ostali su relativno niski (500-nak metara) i laki za voznju. Homer tunel je jedini tunel koji smo prosli na citavom putu. Uopste putna mreza je izgradjena samo minimalno (verujem da su turisti mnogo tome doprineli jer i neke nase mape nemaju ceo put do Milforda asfaltiran). Razlog tome je mali broj stanovnika na velikom prostranstvu. Od Te Anau-a do Milforda smo videli vrlo smesne autobuse - napred nize i potpuno okrugle (kao polulopta). Ne vidim zasto bi bili takvi osim da oni sto sede pozadi isto mogu da gledaju napred.
Medjutim, dok smo stigli u sam Milford Sound, vreme se vec popravilo i mogli smo polako da naslutimo gde smo. Radi se o velikom fjordu, nastalom od glecera, vidite sami sa slika kako je sve divno. Mnogi ovo zovu osmim svetskim cudom a i Spilberg je hteo da ovde snimi nastavak filma "Park iz doba jure". Neverovatno je lepo, a za razliku od vecine mesta, i kiwijanci su se potrudili, tako da su recimo staze za setnju potpuno sredjene, narpavljene od dasaka i pokrivene. Iam razlicitih atrakcija, od voznje brodom po fjordu (za sta smo se mi odlucili), ronjenja, voznje helihopterom i slicno. Nas brodic je bio relativno mali, ima ih verovatno preko 10. Odlucili smo se za turu koja ukljucuje obilazak fjorda (ne celog), i odlazak u podzemnu opservatoriju. Videcete i sami sa slika koliko ima vodopada, a izbliza su jos i mnogo impresivniji. Najveci je visi od Nijagarinih vodopada! Voda u fjordu je slana, ali kako ima puno padavima u ovom delu NZ, kazu da je povrsinski sloj slatka voda (slabo se mesa sa slanom), i da taj sloj moze da bude debeo i do 10m. Ulaz u fjord je dosta tesan, tako da ribe u fjordu imaju dosta drugacije uslove i ima i dubinskih riba. Iz opservatorije se to jako lepo videlo i svi smo bili odusevljeni. Voznja je bila divna (sat i po), a deci se naravno dopalo i to sto su kupovali cips, sokice i uzivali svom snagom. Ako se, naravno, izuzmu sand flies - male musice, tek nesto vece od vinskih musica, ali izuzetno gadnih - ujedi ne prolaze mesecima, a bole mnogo vise od ujeda komaraca.
Povratak u Te Anau je bio mnogo lepsi, jer se nebo potpuno razvedrilo i mogli smo neometano da posmatramo sva cuda ovog dela.
Dan 4
1cm
Posle polaska opet oko pola deset, krenusli smo ka Queenstown-u, najpoznatijem turistickom gradu u NZ. Svi samoubice sveta dolaze ovamo, gde neometano mogu da skacu vezani konopcem za noge sa mostova ili iz helihoptera (takozvani bungy jumping), da skijaju po jezeru sa ili bez padobrana, da se spustaju zmajem sa vrha brda (paragliding) i sve ostalo sto razumni ljudi ne mogu ni da pomisle. Queenstown se inace nalazi na jezeru Wakatipu, koje ima divnu obalu (podseca na jadransku), ali je voda kao i u ostalim NZ jezerima suvise hladna za kupanje. Sam grad je mali, ali sagradjen za turiste, sa puno zgrada u stilu divljeg zapada, kafanica, ekskluzivnih radnji. Slikali smo se i pored starog probroda. Dalje smo nastavili do starog rudarskog grada Arrowtown, koji je bio vrlo znacajan u doba zlatne groznice. Sada je naravno turisticka atrakcija, i za 4$ moze se dobiti oprema za vadjenje zlata iz Arrowtown reke. Muzej je divan i proveli smo vise od dva sata gledajuci opremu za kopanje zlata, ali i sve ostale elemente zivota iz tog vremena. Malo je smesno kad se pomisli da to sto oni drze po muzejima kao korene zivota belaca mi ne bi smo nazvali istorijom u poredjenju sa nasom, ali takav je zivot.
Uopste su planine bogate razlicitim materijalima - kamenje je dosta cesto presvuceno oksidima (zeleno - bakra i braon-gvozdja), ima dosta i kvarca i raznih drugih stvari. Hteli su oni posle rata da pocnu da kopaju planine ali su se onda (kao) resili da to sacuvaju (ekologija i sl.). Verovatno se radi o tome da je teren isuvise tezak i nepristupacan.
Put do jezera Wanaka je kratak. Jezero je lepo kao i sva ostala, ali je gradic izuzetno mali. Na zelju nase decice, isli smo u jednu rusticnu pizzeriju i jeli jos rusticniju picu (chicken, cranberry and brie), i posle setali pored jezera, bacali kamncice, gledali skijanje na vodi i setali kroz sumu uz mala predavanja o biljkama. Motel je bio najgori od svih koje smo videli, sto ipak znaci vrlo pristojan, opremljen svime (TV, kuhinja sa sporetom, friziderom i mikrotalasnom) i dve spavace sobe. Na srecu, imali su trampolinu, pa nije bilo nikakvih primedbi.
1cm
Dan 5
1cm
Dalji put od Wanake vodio je na glecere - to nismo mogli da propustimo. Zapadna obala obiluje kisom, a kako je veoma planinska i ima dosta recica, erozija je ogromna - videli smo reke i reke kamenja. Uostalom, vecina potoka skoro da nema vode, samo jedna masa kamenja raznih velicina, od velicine klikera do pravih stena.
Druga posledica vlazne klime su rain forest - kisne sume u bukvalom prevodu - zapravo dzungla! To je tesko zamisliti za nas. Dzungla nije onako visoka kao one iz flimova o Tarzanu. Sastoji se iz tri nivoa - u najnizem je paprat, sledeci nivo je fern trees (paprat koja raste kao drvo u visini do 2m), i najzad najvisi nivo su zimzelena stabla. Izmedju svega toga ima puno lijana i ostalih puzavica, a rastinje je tako gusto da nema mesta da se spusti noga.
Put nas je delom vodio pored okeana. Ovi predeli su jako slabo naseljeni i sva mesta se sastoje od svega nekoliko kuca. Haast nas je narocito iznenadio - na karti je obelezen kao vece mesto, a u stvari ima svega nekoliko kuca i bezinsku pumpu (pored koje je pise da je to poslednja).
Prosli smo pored jos nekoliko jezera (Hawea, Moeraki, Paringa) do Fox glecera. Samo mesto se zove isto (Fox Glacier). Veoma je malo, ali je nas motel bio poptuno nov - imali smo utisak da pre nas nikoga tamo nije bilo! Naravno, odmah smo krenuli na glecer. Put je veoma kratak, ali nije asfaltiran, a sa obe strane se nalaze brojna upozorenja o opasnostima od odronjavanja kamenja i zabrane zaustavljanja. Sam glecer je impresivan, sto se i vidi sa fotografija, ali jos vise po tome kakva je tisina. Posetioca je bilo relativno dosta, uglavnom su bili odrasli ljudi - mislim da smo bili jedni od retkoh koji su isli sa decom. Prakticno nema puta do glecera, cak ni staze -- ide se po gomilama kamenja koje je palo sa okolnih brda i planina. Bila sam impresionirana koliko su nasa deca dobro isla. Na sam glecer se ne moze bez vodica i specijalne opreme, tako da o tome nismo ni razmisljali. Posle dvadesetak minuta hoda, imali smo dovoljno dobar pogled. Glecer je jedna reka leda, mesavina bele, braon i tamno plave boje.
U svetu postoje lepsi i veci gleceri -- ono sto je zanimljivo kod ovih jeste da su oni na vrlo niskoj nadmorskoj visini i izuzetno blizu okeana, pa je zbog toga na kraju topljenje intenzivno i kretanje relativno brzo (naravno golim okom se vidi samo povremeno obrusavanje leda u male pecine iz kojih izlazi voda). Kazu da je led napredovao za 1km u zadnjih nekoliko godina (sto se ne slaze sa pricom o globalnom zagrevanju i sl.)
Posle odmora, isli smo u setnju do jednog malog jezera okruzenog dzunglom. Bilo je predivno, staza je potpuno podignuta od tla tako da nema problema sa probijanjem kroz vegetaciju, a ipak se sve moze videti iz bliza.
1cm
Dan 6 - povratak
1cm
Krenuli opet u ustaljeno vreme. Od Kumare put skrece ka zapadu - nazad do Christchurch-a preko Juznih Alpa. Put je sve vreme bio izuzetno dobar - do Otira Gorge - kanjon jedne reke. Put je uzasno strm, znatno uzi nego pre, cak je bilo i delova sa jednom trakom! Nasa kola ne mogu da izguraju pojedine krivine cak ni u drugoj brzini. Verovatno nam se smeskaju neka jaca kola, motor od jednog litra nije dovoljno jak, a i da ne pricamo o minijaturnom prtljazniku.
Otira kanjon je stvarno cudo "privremenih resenja" u gradjevinarstvu. Ceo put je konstruisan i napravljen "navrat-nanos" krajem 1860-tih kada je i na zapadnoj obali nadjeno zlato. Od tada nije bitnije menjana trasa niti izgled puta. Zbog stalnih odrona u Otiri je jedan deo puta radjen svake godine i svake godine se dize za po metar, tako da sada ima prostora za samo jednu traku u duzini od par stotina metara (a sve pod vrlo velikim nagibom). Kad se samo setim kako su nasi bili napravili novi put Visegrad-Sarajevo neposredno pre ovog glupog rata. Mi smo Amerika za ove u gradjevinarstvu (kao i mnogo cemu drugom).
Sam Arthur's Pass, koji je najvisa tacka na tom delu puta, nije nista u poredjenju sa klisurom, tako da smo se posle uspesnog prelaza castili ruckom u jednom restorancicu. Iza toga je sledio prelazak preko Porter's Pass-a, koji smo vec jednom presli sa baka Ljubinkom, i bilo je neobicno ponovo videti Lake Lyndon, po kome smo se sa njom setali prosle zime, kada je bilo potpuno pokriveno ledom i snegom.
Povratak kuci u 4 sata - i iznenadjenje: deda Rade (Radenkovic) osisao travu i sredio dvoriste! Naravno, u Chch nas je docekalo oblacno nebo.
1cm
Umesto zakljucka:
1cm
Bog im je dao dosta divlju prirodu, retku na drugim kontinentima. Oni su (najzad) uspeli da sagrade par prijatnih mesta (Queenstown, Te Anau, Milford Sound, pre svega) i to je sve. Funkcionise (verovatno) bolje od ocekivanja -- puno je kosookih turista, mada smo sreli i dosta Nemaca i Francuza. Da smo pametniji moglo je i kod nas da bude tako. Sto se nas tice, bilo je jako prijatno i vrlo lepo iskustvo. Ocekujemo da u buducnosti ponovimo slicno (ali duze) sa severnim ostrvom.